Постоје политичке поруке које привуку пажњу зато што их изговори неко познат. А постоје и оне које добијају тежину због тога ко их изговара и из каквог искуства долазе.
Када је Јанис Варуфакис 10. септембра 2026. у Београду, на BELTALKS — Београдским економским разговорима, поручио Србији да буде што ближе Европској унији, да искористи предности статуса кандидата, али да не постане њена чланица, то није рекао неко ко Европску унију посматра само са стране.
Варуфакис је био грчки министар финансија у једном од најтежих периода грчке дужничке кризе. Године 2015. нашао се у средишту тешких преговора са европским кредиторима, а после грчког референдума поднео је оставку.
Зато његову поруку Србији вреди саслушати.
Не зато што је Варуфакис увек у праву.
Него зато што говори из искуства човека који је осетио како изгледа када се интереси једне државе сударе са интересима моћних европских институција.
„Будите близу, али не улазите“
Варуфакис је у Београду био прилично директан.
Његов савет Србији је, укратко, да остане што ближе Европској унији, користи предности европског тржишта и статуса кандидата — али да не постане чланица.
Његов аргумент је пре свега економски. Улазак у еврозону, по његовом мишљењу, значио би губитак дела економске самосталности, укључујући контролу над сопственом монетарном политиком и централном банком.
Са неким његовим оценама можемо се сложити, са некима не.
Али једно питање остаје:
Зашто би Србија морала да прихвати да је чланство у ЕУ њен једини могући стратешки циљ?
Варуфакис и 2015: када је Грчка рекла „не“
Да бисмо разумели тежину његове данашње поруке, треба се вратити једанаест година уназад.
Грчка је 2015. била у дубокој дужничкој кризи. Влада је преговарала са кредиторима о новом пакету помоћи и условима који су подразумевали, између осталог, мере штедње.
Грчки грађани су 5. јула 2015. на референдуму одбацили услове предложене у преговорима.
Варуфакис је већ сутрадан поднео оставку.
То је било време у којем су се веома оштро сукобили питања економске политике, суверенитета и услова које су међународни кредитори постављали Грчкој.
И управо ту лежи део тежине његове данашње поруке Србији.
Он не говори о европском систему само као посматрач. Он га је искусио са друге стране преговарачког стола.
А где је у свему томе Србија?
Србија је кандидат за чланство у ЕУ од 2012. године, а приступни преговори формално су почели 2014.
После више од једне деценије, Србија и даље нема датум уласка у Европску унију.
Приступни процес подразумева постепено усклађивање домаћег законодавства са правом ЕУ, реформе институција и испуњавање низа услова.
Европска комисија истовремено јасно наводи да ће укупан напредак Србије зависити, између осталог, од реформи у области владавине права и нормализације односа са Косовом.
И ту долазимо до питања које је много важније од једноставне расправе „за или против Европе“.
Колико Србија треба да уступи да би једног дана постала чланица — и ко може да гарантује када ће тај дан доћи?
Косово и Метохија: питање које не можемо да заобиђемо
Европска унија отворено повезује европски пут Србије са нормализацијом односа Београда и Приштине.
За Србију то није само једно од многих спољнополитичких питања.
То је питање територије, Устава, државног суверенитета и односа према сопственом уставном поретку.
Зато се не може посматрати само као техничко питање једног поглавља у преговорима.
И управо овде долази до изражаја једно од најважнијих питања које Србија може да постави Европској унији:
Да ли су правила заиста иста за све?
А онда долазимо до Кипра
Република Кипар приступила је Европској унији 2004. године, иако до тада није било постигнуто свеобухватно решење кипарског проблема и влада Републике Кипар није имала ефективну контролу над северним делом острва.
ЕУ је за ту ситуацију направила посебан правни механизам.
Протокол 10 уз приступни уговор предвидео је да се примена права ЕУ суспендује у оним деловима Републике Кипар у којима влада нема ефективну контролу.
Европска унија је, дакле, пронашла правни модел за приступање Кипра иако територијални проблем није био решен.
Не тврдимо да су Кипар и Србија идентични случајеви.
Нису.
Али управо зато постављамо питање:
Ако је за Кипар пронађен модел који је омогућио чланство у ЕУ иако територијални спор није био решен, зашто се за Србију питање Косова и Метохије поставља као суштински део њеног европског пута?
И још важније:
Зашто се не би могао пронаћи модел који би Србији омогућио европску сарадњу без условљавања питањем које она сматра питањем свог територијалног интегритета?
То су легитимна питања која заслужују јасан одговор.
Иста правила за све
Ово је, по нашем мишљењу, суштина читаве расправе. Србија не треба да тражи привилегије.
Не треба да тражи посебан третман.
Али има пуно право да тражи:
Иста правила за све.
Ако је за једну државу пронађен изузетак, прелазни модел или посебно правно решење, онда Србија има право да пита зашто такав модел није могућ и за њу.
Ако се од Србије тражи нешто што није тражено од других кандидата, онда је легитимно питати:
Зашто?
То није питање непријатељства према Европи.
То је питање равноправности.
Србија није дужна да бесконачно чека
Приступни процес није само обећање будућег чланства.
Он подразумева постепено усклађивање домаћег законодавства са правом ЕУ, реформе институција и прихватање читавог низа правила и стандарда.
Србија је већ годинама у процесу прилагођавања.
Али крајњи датум чланства није загарантован.
И ту долазимо до једноставног питања:
Колико дуго једна држава треба да мења себе за обећање чији се рок не зна?
То питање није анти-европско. То је питање државног интереса.
Да ли Србија треба да суспендује преговоре?
Наш одговор је — да.
Не зато што Србија треба да окрене леђа Европи. Не зато што треба да прекине економску сарадњу са ЕУ.
Србија треба да сарађује са европским државама тамо где је то у њеном интересу. Али чланство у ЕУ не сме бити циљ по сваку цену.
После година европских интеграција, Србија има право да каже:
Стоп. Хајде да поново измеримо цену и корист.
Да видимо шта добијамо. Да видимо шта губимо. Да упоредимо шта је тражено од Србије са оним што је тражено од других. Да видимо да ли су правила заиста иста.
Наш став: Европа да — али не по сваку цену
Један добар део српског друштва је, по нашем мишљењу, оправдано евроскептичан.
Србија треба да буде блиска Европи, да са њом тргује, сарађује и разговара — а да истовремено не буде обавезна да чланство прихвати као једину могућу будућност.
Ипак, после година европских интеграција сасвим је легитимно преиспитати читав процес.
Ако Европска унија жели Србију као равноправног партнера, онда то треба да покаже.
Не само речима, него делима. Иста правила за све.
Србија треба јасно да зна шта добија. Треба транспарентно да зна шта се од ње тражи.
И треба да зна где је крајњи циљ.
До тада, Србија има пуно право да каже:
Можемо бити близу Европе, а да не журимо да уђемо.
Можда је управо то, после свега, и најразумнија порука коју је Варуфакис ових дана упутио Београду.
