Војислав Танкосић био је један од најпознатијих српских официра с почетка XX века, али његова биографија одавно је прерасла границе историјских чињеница. О њему су записивана сведочења, испредане приче и стваране легенде које су преживеле човека. Где се завршава документована историја, а где почиње мит о комитском војводи?
Живот Војислава Танкосића трајао је свега 35 година, али је у њих стало више различитих епоха српске историје. Био је официр, учесник Мајског преврата, четнички командант, организатор добровољаца и учесник Балканских ратова и Првог светског рата. Његово име остало је повезано и са једним од најзначајнијих и најспорнијих догађаја почетка XX века — Сарајевским атентатом.
Управо због тога Танкосића није лако сместити у једноставну историјску слику. Док једни у њему виде храброг официра и једног од најзначајнијих људи српске четничке акције, други његову биографију посматрају кроз политичку улогу коју су имали официрски кругови окупљени око „Црне руке“. Између тих погледа налазе се документи, сведочења и приче које су временом постале део легенде.
Од Руклада до Војне академије
Војин Танкосић рођен је 28. септембра 1880. године у селу Рукладе код Ваљева. Када се породица преселила у Београд, завршио је шест разреда гимназије, а потом и Војну академију. После школовања ступио је у војну службу и службовао у 6. пешадијском пуку. Министарство одбране Србије
Била је то генерација српских официра која је стасавала у времену великих политичких и националних промена. Крај XIX и почетак XX века донели су Србији нове изазове, а питања Старе Србије, Македоније, Босне и Херцеговине и односа са великим силама све више су улазила у средиште државне политике.
Танкосић ће убрзо изаћи из оквира редовне војне службе и постати део много ширих политичких и националних збивања.
Мајски преврат 1903. године
Први велики историјски догађај у којем је учествовао био је Мајски преврат 1903. године.
Танкосић је као млади официр учествовао у преврату којим је окончана владавина краља Александра Обреновића и краљице Драге. Према подацима Министарства одбране, током преврата је по наређењу стрељао браћу краљице Драге, Николу и Никодија Луњевицу.
Мајски преврат променио је политички правац Србије и довео на престо династију Карађорђевић. За Танкосића је истовремено представљао почетак периода у којем ће његово име бити све чешће повезивано са официрским круговима који су национално питање посматрали као један од својих најважнијих задатака.
У четничкој акцији
Од 1905. године Танкосић се активно укључује у четничку акцију. Учествовао је у борбама на Челопеку, а потом је командовао четничком четом код Велике Хоче. Према подацима Министарства одбране, истакао се као један од запаженијих четничких команданата и као одличан стрелац.
Четничка акција у то време била је део сложене политичке и оружане борбе за утицај на простору Старе Србије и Македоније. На том простору деловале су различите организације и оружане групе, док су Србија и друге балканске државе настојале да прошире свој утицај.
Танкосић је управо у тим годинама стекао репутацију која ће га пратити до краја живота.
Четничка школа у Прокупљу
После анексије Босне и Херцеговине 1908. године, Танкосић је у Прокупљу формирао Четничку школу, центар за обуку добровољаца. Према подацима Министарства одбране, у њој су се прикупљали и обучавали људи за могуће операције у Босни и Херцеговини, као и за стварање обавештајне мреже на том простору. Школа је распуштена након што је српска влада признала анексију.
Тиме се све јасније види да Танкосићева делатност није била ограничена на класичну војну службу. Његова каријера налазила се на пресеку редовне војске, добровољачких формација, националне политике и тајних активности карактеристичних за тадашње балканске прилике.
Пред Балканске ратове
Непосредно пред Балканске ратове Танкосић је распоређен у Команду граничних трупа, са задатком прикупљања и обуке добровољаца.
У својству емисара српске владе одржавао је контакте са албанским прваком Исом Бољетинцем. Из тог периода, према подацима Министарства одбране, највероватније потиче и позната фотографија Танкосића прерушеног у Албанца.
Његова улога тиме је све више превазилазила класичан положај официра. Искуство стечено у четничкој акцији сада је требало употребити у ширим државним припремама за оно што ће уследити.
Лапски четнички одред
Са почетком Балканских ратова 1912. године, Танкосић је командовао Лапским четничким одредом, који је имао задатак да делује као претходница Треће армије.
Према званичној биографији Министарства одбране, Танкосић је са својим одредом ушао у Приштину на челу претходнице српских трупа.
Балкански ратови представљали су врхунац његовог дотадашњег војничког искуства. Оно што је годинама радио у мањим формацијама сада је постало део ширих војних операција српске војске.
Војислав Танкосић и „Црна рука“
У годинама пред Први светски рат Танкосић се нашао у кругу официра повезаних са организацијом „Уједињење или смрт“, познатијом као „Црна рука“.
Његово име због тога остаје тесно повезано са Драгутином Димитријевићем Аписом. Обојица су били официри који су прошли кроз Мајски преврат и четничку акцију, али је њихова улога унутар официрских структура и организације била различита.
Управо ће Танкосићева повезаност са тим кругом касније постати један од разлога због којих ће се његово име наћи у средишту питања о припремама за Сарајевски атентат.
Сарајевски атентат — шта је заиста била Танкосићева улога?
Танкосићево име не може се заобићи када се говори о догађајима који су претходили 28. јуну 1914. године.
После Сарајевског атентата аустроугарске власти су га означиле као једног од организатора и повезивале га са обезбеђивањем оружја за Гаврила Принципа и његове сараднике. Због тога је почетак рата дочекао у притвору.
Постоје и конкретна сведочења о његовој вези са младим Босанцима који су уочи атентата боравили у Београду.
Према сећању Драгише М. Стојадиновића, које је објавио РТС, Танкосић га је у пролеће 1914. замолио да обучава Гаврила Принципа и Трифка Грабежа у гађању. Стојадиновићу је, према сопственом сведочењу, речено да су младићи будући четнички инструктори у Босни.
То сведочење је значајно, али историјска слика није тако једноставна да би се цела организација атентата могла свести на једног човека. Зато је важно разликовати документоване контакте и помоћ од ширег питања одговорности за сам атентат.
Танкосићева веза са људима који су касније извели атентат јесте важан део његове биографије. Али управо ту почиње и простор у којем су се током деценија преплитали документи, сведочења и различита тумачења.
Од притвора до Рудничког одреда
После избијања рата Танкосић је пуштен из притвора и поверено му је да формира Руднички четнички одред.
Његови четници учествовали су у борбама на Дрини, Церу и Колубари. Одред је током 1914. године био ангажован у тешким борбама против аустроугарских снага.
Тако се Танкосић, који је непосредно пре рата био под сумњом аустроугарских власти, поново нашао на челу српских бораца у рату који је захватио Европу.
Последња борба
Године 1915. Србија се нашла пред новом великом офанзивом Централних сила.
Танкосић је 31. октобра тешко рањен на Игришту код Великог Поповића. Пренет је у болницу у Трстенику, где је неколико дана касније преминуо. Имао је само 35 година.у аустроугарске окупационе власти сазнале где се налази његов гроб. Тело је откопано и фотографисано како би се доказала његова смрт. После рата његови посмртни остаци пренети су на Ново гробље у Београду.
Чак и после смрти, његово име је остало предмет интересовања окупационих власти.
Где престаје историја, а почиње легенда?
Војислав Танкосић је за собом оставио необичну биографију.
Био је официр, учесник Мајског преврата, четнички командант, организатор добровољаца, учесник Балканских ратова и командант у Првом светском рату. Његово име било је повезано са Аписом и „Црном руком“, а његови контакти са младим Босанцима постали су један од важних елемената расправа о Сарајевском атентату.
Али управо зато што је његов живот био толико необичан, око њега су се временом створиле и бројне приче.
Неке имају јасно историјско упориште. Неке почивају на сећањима савременика. Неке су касније добиле нове детаље, па је временом постало тешко раздвојити оно што је забележено од онога што је испричано.
Ипак, Танкосићев живот не мора да се улепшава да би био занимљив.
Довољно је погледати чињенице: за 35 година живота прошао је пут од младог официра до једног од најпознатијих српских комитских команданата, учествовао у великим политичким и војним догађајима свог времена и умро у рату који је променио Европу.
Зато је Војислав Танкосић остао човек између историје и легенде — личност чији живот можемо да реконструишемо кроз документа и сведочења, али чији је лик одавно постао већи од самих историјских записа.
И можда је управо ту најзанимљивији део његове биографије: не у томе да сваку причу прихватимо као истину, већ да покушамо да откријемо шта је заиста остао иза човека којег је историја упамтила као Војислава Танкосића.
