Питање обавезног војног рока у Србији више није само тема за политичке расправе. Држава је покренула поступак његовог враћања, а пред Србијом се сада све више налази питање како га организовати и шта од њега очекивати.
То је питање које нема једноставан одговор. Са једне стране су потребе државе за безбедношћу, обученом војском и способним резервним саставом. Са друге су млади људи, њихово образовање, посао, животни планови и право да сами одлучују о свом времену.
Зато ову тему вреди погледати из два угла.
Први угао: Војни рок има цену — и не плаћа је само држава
Када се говори о враћању обавезног војног рока, најчешће се полемише о потреби за јачом војском и већом безбедношћу. Међутим, постоји и друга страна коју озбиљна држава не би смела да занемари: обавезна војна служба није само питање војног система, већ и питање живота стотина хиљада младих људи.
Војни рок државу кошта новца. Потребно је обезбедити смештај, исхрану, опрему, инструкторе, здравствену заштиту и читав систем који ће омогућити да обука има стварни смисао.
Али финансијски трошак није једини.
Цена постоји и на страни младог човека.
Млади данас у двадесетим годинама често праве прве озбиљне кораке у образовању и професионалном животу. Неко уписује факултет, неко започиње први посао, неко одлази у други град, а неко већ гради каријеру у иностранству.
Неколико месеци проведених у систему обавезне службе за некога може бити релативно мали прекид, али за другога може значити одлагање испита, губитак посла или померање већ започетог животног плана.
Зато није довољно рећи: „То је само неколико месеци.“
За државу су то месеци једне генерације. За појединца могу бити месеци у којима се решавају веома важне ствари.
Поставља се и питање како ће систем бити организован. Како ће се уклопити са студирањем и запослењем? Како ће се третирати млади који живе ван Србије? Како ће се решавати различите животне околности?
Од одговора на ова питања у великој мери зависи и однос младих према самој идеји.
Друштво се, уосталом, променило.
Генерације које данас улазе у пунолетство одрастају у другачијем свету од генерација њихових родитеља. Више се говори о индивидуалним изборима, мобилности, образовању, каријери и личном развоју. Обавеза коју држава намеће свима, без обзира на њихове животне планове, природно отвара питање границе између интереса државе и слободе појединца.
То не значи да млади не желе да допринесу својој земљи. Нити значи да је свака обавеза нужно лоша.
Али ако држава од младог човека тражи да одвоји део свог живота за њене потребе, онда би требало да му покаже зашто је то потребно, шта ће током тог периода научити и зашто је систем у који улази вредан његовог времена.
Ипак, Србија у овој расправи има једну важну предност.
Војска у српском друштву традиционално ужива висок ниво поверења грађана. Истраживања јавног мњења током година показивала су да се Војска Србије, односно војска као институција, редовно налази при самом врху листе институција којима грађани верују. CeSID — истраживање јавног мњења о поверењу у институције
То је значајна околност. Повратак војног рока у друштву у којем војска има такав углед није исто што и увођење обавезе према институцији коју грађани доживљавају као страну.
Али управо зато очекивања морају бити већа.
Поверење које војска ужива није празан капитал.
Ако се младима враћа обавеза служења, она мора бити организована тако да то поверење оправда — озбиљном обуком, добрим условима, дисциплином која има смисао и јасним одговором на питање чему тај период служи.
Други угао: Обучен грађанин је део снажне државе
Али постоји и друга страна приче — и она се не може свести само на питање традиције.
Србији је потребна способна и добро обучена војска, али је подједнако важно да држава има и грађане који знају основе војне обуке и који у ванредним околностима могу да помогну себи, својој породици и заједници.
Србија није велика земља и нема луксуз да питање сопствене безбедности посматра као нешто што ће увек решавати неко други. Историја нас је више пута подсетила да се околности могу променити брже него што очекујемо.
То не значи да треба живети у страху од рата. Значи да држава мора да буде спремна за кризу.
А савремена криза није нужно рат.
Поплаве, велики пожари, земљотреси и друге ванредне ситуације показују колико је важно да грађани знају како да се понашају када дође до прекида нормалног живота.
Човек који зна да пружи основну помоћ, организује се у групи, поштује процедуру и остане прибран у кризној ситуацији представља ресурс за цело друштво.
Зато питање војног рока не треба посматрати искључиво кроз призму касарне.
У питању је и стварање генерације која зна шта значе дисциплина, одговорност, солидарност и спремност да се помогне другоме.
Ту се природно надовезује и српска војничка традиција.
Србија је кроз своју историју много пута плаћала високу цену зато што је морала да брани сопствену слободу и државу. Та традиција не значи да младе треба васпитавати у страху од рата или величати рат као вредност.
Напротив.
Најбоља припрема за кризу може бити управо она која нам омогућава да кризу дочекамо спремни и да је, ако је могуће, избегнемо.
Зато добро осмишљен војни рок може бити више од обавезе коју млади „морају да одраде“. Може бити период у којем ће стећи конкретна знања која ће им једног дана можда спасити живот или омогућити да помогну неком другом.
Где је онда средина?
Расправа о војном року не би требало да буде расправа између оних који воле Србију и оних који је не воле.
То је превише једноставно за питање које има последице по читаво друштво.
Млади људи имају право да планирају свој живот.
Држава, међутим, има право — и обавезу — да размишља о сопственој безбедности.
И ту се, по нашем мишљењу, налази суштина.
Србији је потребна обучена војска, али и обучено становништво.
Питање није да ли младом човеку треба „одузети“ неколико месеци живота. Питање је шта ће му држава заузврат дати и чему ће га научити.
Ако је војни рок лоше организован, ако се сведе на губљење времена и бесмислене обавезе, онда ће оправдано постојати отпор.
Али ако млади човек из војске изађе са знањем које може да употреби у одбрани земље, у природној катастрофи, у спасавању другог човека или једноставно у ситуацији када мора да се ослони на сопствену снагу и знање — онда тај период није изгубљен.
Држава која улаже у обученог младог човека не улаже само у војску. Улаже у сопствену отпорност.
Зато бисмо питање војног рока пре поставили овако:
Не „да ли нам војни рок треба“, већ — можемо ли себи да приуштимо да нове генерације не буду обучене за време у којем више ништа није сигурно?
Два угла. Једно питање: шта је у овом тренутку најбоље за Србију?
А шта ви мислите?
Да ли је обавезни војни рок потреба Србије или непотребна обавеза за младе?
Пишите нам своје мишљење у коментарима.
