Блискост није исто што и истоветност. Срби и Руси нису један народ, али су кроз векове научили да једни друге доживљавају као братске народе.
Постоје односи између народа који се могу објаснити уговорима, дипломатским споразумима и политичким интересима. Однос Срба и Руса, међутим, тешко је свести само на то. Његова историја много је дужа од савеза појединих владара и много сложенија од тренутних политичких односа. Она је настајала у манастирима и школама, кроз књиге и црквене везе, кроз људе који су путовали из једне земље у другу, али и у тренуцима када је Србији била потребна помоћ.
Зато у Србији реч „руска браћа“ није настала као празна политичка формула. Она је део историјског памћења које се градило генерацијама.
То, наравно, не значи да су Срби и Руси „један народ“. Нису. И један озбиљан поглед на историју не треба да покушава да докаже оно што историја не доказује. Два народа имају своје посебне историјске путеве, државе и националне традиције. Али управо је у томе суштина: братство не мора да значи истоветност. Оно може да значи дубоку блискост која се потврђује онда када је најтеже.
Веза која је старија од модерне политике
Српско-руске везе нису настале у XIX или XX веку, када су националне државе већ имале јасно дефинисане интересе. Њихови корени налазе се у ширем православном и словенском свету средњег века.
Српски манастири били су повезани са православним духовним средиштима далеко изван граница српских средњовековних држава. У Хиландару су, поред српских, чувани и руски рукописи. Један од њих, руски триодни стихирар из краја XII века, познат као Хиландар 307, сведочи о томе да су руски литургијски текстови били присутни у српском монашком окружењу веома рано.
Тај свет није познавао данашње политичке границе на исти начин као савремена Европа. Монаси су путовали, рукописи су прелазили из манастира у манастир, а црквене везе су повезивале народе који су живели далеко једни од других.
У таквом духовном простору постепено се развијала и свест о блискости српског и руског народа.
Када је српској цркви и култури била потребна помоћ
После пада српских средњовековних држава под османску власт, та веза добија нову тежину. Српска црква постаје један од главних носилаца националног и духовног идентитета, а везе са православном Русијом све су значајније.
Током XVI и XVII века постојали су контакти српских црквених поглавара са Русијом, укључујући молбе за помоћ и подршку. Архивска грађа о тим односима касније ће постати важан предмет рада српских историчара. Протојереј-ставрофор Стеван Димитријевић, један од најзначајнијих истраживача српско-руских црквених односа, објављивао је руску архивску грађу о историји Српске цркве и њеним везама са Русијом.
За Србе који су живели под туђом влашћу, сазнање да далеко на истоку постоји велика православна држава имало је и духовни и политички значај.
Током XVIII века та веза постаје још видљивија.
Срби који су се после Велике сеобе нашли у Хабзбуршкој монархији били су у сложеном верском и политичком положају. У таквим околностима руски владари све више су доживљавани као заштитници православних, а руске књиге, учитељи и културни утицаји почели су снажније да продиру у српски живот. Историчар Владимир Симић показује да су током XVIII века масовно набављане руске богослужбене књиге, да су руски учитељи долазили у српске школе и да је руски утицај био видљив и у црквеној уметности.
То је важно јер показује да српско-руска блискост није била само ствар дворова. Она је улазила у свакодневни живот.
Руски учитељи у српским школама
У XVIII веку у Србији и српским срединама северно од Саве и Дунава појављују се руски учитељи који ће оставити дубок траг у просвети.
Максим Суворов и Емануил Козачински припадају људима који су помогли да се српски школски живот повеже са ширим образовним простором православне Русије.
Српски учени људи одлазили су у Русију на школовање, а затим се враћали и преносили знања која су тамо стекли.
Међу њима је био и Захарија Орфелин, рођен у Вуковару, једна од важних личности српског просветитељства XVIII века. Његове везе са руском културом биле су снажне: преводио је са руског, писао о Петру Великом и 1768. објавио „Славено-сербски магазин“.
Тако су руске књиге и руски учитељи постали део једног процеса у којем су Срби настојали да обнове и модернизују сопствени културни и просветни живот.
Овде је важно разумети једну ствар: руски утицај није значио нестанак српске посебности. Напротив, он је у многим случајевима помагао српској култури да се развија у времену када сопствена државна и образовна инфраструктура није била довољно снажна.
Од духовне блискости до политичког ослонца
Са почетком српске борбе за ослобођење од Османског царства, односи добијају нову димензију.
Први српски устанак показао је да Србија више није само питање унутрашње политике Османског царства. Постала је део ширих европских односа.
Русија је у том периоду имала сопствене интересе на Балкану и своју политику према Османском царству, па ни њен однос према Србији не треба романтизовати до мере у којој би се занемарила политика велике силе. Ипак, сарадња је била стварна, а руска улога у српским устаничким покретима и каснијим српско-турским ратовима оставила је дубок траг у српској политичкој свести. Историјска литература бележи руску улогу у српским устанцима почетком XIX века, као и у ратовима 1876–1878.
У српској јавности Русија је све више доживљавана као велика сила која, за разлику од многих других европских држава, дели са Србима православну веру и показује спремност да се српско питање постави и на међународној сцени.
Та слика није увек била без разочарања. Било је тренутака када руска политика није одговарала српским очекивањима, као што су и односи две државе пролазили кроз периоде неслагања. Управо зато је важно не претварати историју у легенду.
Блискост је постојала, али је историја увек била сложенија од политичког слогана.
Србија и Русија пред Велики рат
До почетка XX века српско-руске везе већ су имале дубоко историјско наслеђе. Оне су биле духовне, културне, политичке и породично-симболичке.
Када је 1914. избио Први светски рат, та блискост добила је трагичну тежину.
Србија је нападнута, а Русија је стала уз свог савезника.
У тренуцима када је Србија била изложена огромном притиску, руски цар Николај II послао је 27. јула 1914. престолонаследнику Александру поруку у којој је уверио Србију да је Русија неће напустити. Историчарска литература тај потез бележи као важан део политичке и симболичке подршке Србији уочи шире ескалације рата.
Али најтежи тренутак тек је долазио.
Када је требало спасити српску војску
Крајем 1915. Србија је доживела слом фронта.
Српска војска и велики број цивила повлачили су се преко Црне Горе и Албаније. Оно што је уследило остало је у историји као једна од најтежих страница српског народа.
Хладноћа, глад, болести и исцрпљеност однели су велики број живота. Они који су преживели стигли су до албанске обале, али су се тамо нашли у готово безизлазном положају. Српска војска је била исцрпљена, без довољно хране и опреме, а непријатељ је напредовао.
У том тренутку Николај II поново је интервенисао.
Руски цар је 22. јануара 1916. упутио телеграм француском председнику Ремону Поенкареу и затражио да савезници помогну у што бржој евакуацији српске војске са албанске обале. У руској дипломатској преписци и извештајима из тог времена види се да је Петроград пажљиво пратио евакуацију и настојао да се обезбеде средства за спасавање српских војника.
До почетка марта 1916. на Крф је пребачено око 135.000 припадника српске војске, а са војницима који су остали код Валоне укупна бројка српских војника у тој фази операције достизала је око 145.000.
То је тренутак који заслужује посебно место у причи о Србима и Русима.
Не зато што треба да се занемари улога Француске, Велике Британије, Италије и других савезника у самој евакуацији. Њихова улога била је огромна.
Него зато што је руски цар, у тренутку када је Србија била на ивици нестанка као војне силе, инсистирао да њена војска буде спасена.
У руском извештају о српској голготи сачувана је и порука коју је Николај II у децембру 1915. упутио Александру. У њој говори о свом дивљењу према српској војсци и о нади да ће она, после свих страдања, поново учествовати у борби.
Тај тренутак објашњава зашто је име Николаја II остало тако дубоко уписано у српско памћење.
Српска војска је преживела.
На Крфу је опорављена и реорганизована, а затим враћена на Солунски фронт.
Рат још није био завршен, али Србија више није била без своје војске.
Русија која је нестала — и Руси који су дошли у Србију
Само годину дана касније свет који је Николај II познавао више није постојао.
Руска револуција 1917. године срушила је царски поредак. Николај II је изгубио власт, а касније је са породицом убијен.
За Србију је то био тежак историјски преокрет. Земља која је до јуче имала великог царског савезника сада је гледала како се та Русија распада у револуцији и грађанском рату.
А онда се догодило нешто необично.
После револуције и грађанског рата, велики број Руса стигао је у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца. Процене научне литературе говоре о око 60.000 руских избеглица које су у првим послератним годинама дошле у нову југословенску државу, док је око 40.000 њих временом одлучило да ту остане. Међу њима је било много официра, инжењера, професора, лекара и других високообразованих људи.
Они нису дошли као победници.
Дошли су као изгнаници.
Многи су оставили домове, имовину и породични живот у земљи која је нестала.
Србија их је прихватила.
А они су заузврат оставили дубок траг у српском и југословенском друштву.
Руски емигранти радили су у просвети, науци, архитектури, војсци, култури и уметности. На Војногеографском институту у Београду, на пример, истраживања су утврдила да је радило најмање 99 руских емиграната, углавном бивших официра руске војске.
У музици и позоришту њихов утицај био је такође значајан. Истраживања руске музичке емиграције у Југославији показују да су руски музичари, балетски играчи, редитељи, сценографи и педагози снажно утицали на развој домаће културне сцене.
Тако је историја направила необичан круг.
Срби су вековима гледали према Русији тражећи помоћ.
А онда је дошао тренутак када су Руси дошли у Србију тражећи спас.
И нису били заборављени.
Братство које је преживело политику
После Другог светског рата односи су поново ушли у једно ново раздобље. Совјетски Савез и Југославија у почетку су били блиски, а онда је 1948. дошло до драматичног сукоба између Тита и Стаљина.
Тај период показује зашто историју српско-руских односа не треба претворити у једну праву линију без успона и падова.
Било је времена када су државе биле веома блиске и времена када су биле политички супротстављене.
Али народно памћење је много спорије мењало своје представе.
Јер оно није било засновано само на актуелној политици.
У њему су већ постојале приче о руским учитељима, црквеним везама, српским школарцима у Русији, устаницима, ратовима, Николају II, Крфу и руским избеглицама које су Срби примили после револуције.
Све су то били делови једне дуже приче.
Зашто Срби Русе називају браћом?
Можда управо зато што та реч није настала у једном тренутку.
Није је створио један владар, једна влада или један политички споразум.
Стварали су је векови.
Стварали су је монаси који су одржавали везе са руским православним светом, учитељи који су долазили у српске школе, Срби који су се школовали у Русији, устаници који су од Русије тражили помоћ, дипломате које су годинама радиле на српско-руским везама и војници који су у Великом рату осетили колико значи када велики савезник не заборави малу земљу.
Стварали су је и руски изгнаници који су после револуције у Србији пронашли нови дом и који су својим радом оставили траг у земљи која их је примила.
Зато реч „браћа“ у српском односу према Русима није само политички слоган. Она је део историјског искуства и породичног памћења које се преносило са генерације на генерацију.
То не значи да Срби треба да занемаре чињенице, да сваку руску политику прихвате као исправну или да забораве да државе, па и пријатељске, имају сопствене интересе.
Напротив.
Истинска блискост не тражи да се историја улепшава.
Она тражи да се памти цела.
А када се погледа цела слика, остаје једна једноставна чињеница: Срби и Руси нису један народ, али су током векова развили везу која је много дубља од повремених политичких савеза.
Можда се управо зато у Србији и данас, када се говори о Русима, тако често чује реч која се иначе користи за најближе људе.
Браћа.
И за многе Србе то није само начин говора.
То је сећање на векове.
Текст, обрада и илустрације: Редакција Plus381.rs
Извори и литература
За објављивање бих на крају додао компактну, али озбиљну библиографију:
- Владимир Симић, „Политика, православље и уметност: српско-руске културне везе у XVIII веку“, Музикологија, 28, 2020, 79–98.
- Владислав Пузовић, радови о Стевану Димитријевићу и српско-руским црквеним везама.
- Стеван Радојчић, Саша Бакрач, Дејан Ђорђевић, „Russian emigrants serving at the Military Geographic Institute in Belgrade from 1920 to 1957“, Гласник Српског географског друштва, 102(1), 2022, 55–86.
- Јарослав Вишњаков, „Россия ни в коем случае не оставит Сербию“ — Российская дипломатия на Балканах в 1914–1916 гг., Военно-исторический журнал, 2026. Рад је заснован на архивској грађи руске дипломатије и војних архива.
- „Сербская голгофа глазами русских дипломата и генерала“, Военно-исторический журнал — на основу сведочења Григорија Трубецког и дневника В. А. Артамонова.
