Фотографија приказује професора Милоја Васића, угледног српског археолога на паузи у истраживању локалитета Винча.
Фотографија је настала 1911. године, у првој фази истраживања овог локалитета који је привлачио пажњу светских археолога и постало не само симбол археологије у Србији, већ и насеље од огромног значаја за разумевање европске праисторије.
Када су први људски преци стигли из Африке у Европу пре око милион и по година, они се нису настанили на једној локацији, и очигледно су се померали по џеповима континента тражећи повољне климатске и друге услове. Трагови тих првих Хомо ерецтуса нађени су на два различита краја, у Грузији и Шпанији.
Претпоставља се да је у то време, а и миленијумима касније, простор Балкана био нека врста коридора којом су се они кретали ка југозападној Азији и ка северу и западу Европе. Да су ту боравили у периодима глацијала, палеонтолозима говоре трагови који потичу са планине Радан код Лесковца.
Наиме, у овом крају, на територији данашњег села Петровац које је никло на ободу калдере древног вулкана, нађено је мноштво минерала које су ти људи користили као оруђе. Такође су га разносили по околини било као сировину или као већ обликоване, окресане комаде, који су могли да послуже за сечење меса, коже и друге послове.
У овом крају, у близини Ниша, у пећини Мала Баланица пронађен је и најстарији директни траг човека, односно његовог тела – то је била доња вилица стара близу пола милиона година. У оближњој Великој Баланици откривени су бројни трагови неандерталаца.
Ова вредна открића само су делић најстаријих налаза богате археолошке збирке и мноштва трагова које су наши палеонтолози откривали током деценија истраживања праисторије на нашим просторима. О томе како су истраживања хронолошки текла, о открићима свих трагова из различитих периода, а највише о културама Лепенског Вира, Старчева и Винче, група истраживача са Филозофског факултета Универзитета у Београду, проф. др Душан Михаиловић, др Јасна Вуковић и др Бобан Трипковић сада су објавили једно импресивно и необично вредно издање под називом „Корени европске цивилизације” (Младинска књига Београд, 2023.).
„Корени европске цивилизације” су прво свеобухватно издање о истраживањима праисторије на нашим просторима. Захваљујући импозантном обиму књиге, више од 500 фотографија налаза и са терена, као и једноставном и лепом стилу писања, аутори су успели да заокруже рад генерација археолога, од Јована Цвијића до данас. Динамика рада, застоји у истраживањима, анегдоте, проблеми, запажања, истраживачки дневници, сарадња са истраживачима из различитих делова света… све су то теме учитане између прича о древним друштвима настањеним на десетинама локација широм Србије. Културе са нашег подручја, а посебно Лепенског Вира, Старчева и Винче, оставила су мноштво сведочанстава о томе како су живели, чиме су се бавили, шта су знали и како су умирали.
Због тога што што је овај простор био тако ужурбана траса ка другим деловима Европе и Азије и повољно место за живот одакле су се ширила и многа новоосвојена знања и вештине, попут оних оних о обради метала, не чуде значај и утицај наших простора на развој других култура праисторије.
„Ко је за вас Милоје Васић?
Неко киме се (…) српски археолози вазда поносе. Креатор посебног стила, не само археолошке интерпретације, већ и начина понашања и археолошких пракси, као и грађења ауторитета, што ми је дуго требало да назрем, а још дуже да схватим. Човек који је више од пола века суверено, понекад деспотски, владао српском археологијом.”Овако Александар Палавестра на почетку своје књиге ”Усамљени археолог” описује Милоја Васића, пионира и ”оца српске археологије”, професора и некадашњег директора Народног музеја.
