Не одлазе сви људи тихо. Неки за собом оставе време, војску, народ и успомену која траје дуже од једног живота.
Генерал Ратко Младић данас је преминуо у Хагу, у 84. години живота.
Вест о његовом одласку није само вест о смрти једног човека. За српски народ, посебно за људе у Републици Српској, име Ратка Младића одавно је постало део једне од најтежих и најсложенијих страница наше новије историје.
Они који су га поштовали нису у њему гледали само војника.
Гледали су генерала који је, у времену када се распадала Југославија и када је српски народ у Босни и Херцеговини остао пред великим историјским искушењем, стао на чело војске Републике Српске.
За многе Србе био је симбол војничке одлучности, човек који није напустио своје војнике и народ у времену у којем је све око њих било несигурно.
Од ЈНА до генерала Војске Републике Српске
Ратко Младић рођен је 12. марта 1943. године у селу Божановићи код Калиновика.
Његов животни пут био је готово у потпуности везан за војску. Завршио је војне школе у Југославији и градио каријеру професионалног официра Југословенске народне армије.
Службовао је широм тадашње државе — од Скопља и Приштине до Книна и Сарајева.
Био је официр старе југословенске војске, а потом један од најзначајнијих српских војних команданата деведесетих.
У мају 1992. године постао је начелник Главног штаба Војске Републике Српске.
Тиме је започела најпознатија, али и најтежа етапа његовог војничког живота.
Генерал који је остао уз своје војнике
Ратне године на простору Босне и Херцеговине биле су године страдања, неизвесности и великог броја људских жртава.
Српски народ у Босни и Херцеговини створио је Републику Српску, а Војска Републике Српске постала је њена главна оружана снага.
На њеном челу био је Ратко Младић.
Његово име постало је нераскидиво повезано са Републиком Српском, њеним стварањем и њеном одбраном.
И управо ту лежи један од разлога због којих га многи Срби и данас доживљавају као симбол.
За њих, он није био човек који је посматрао историју са стране.
Био је човек који је у њу ушао.
„Генерал“
Постоје људи којима име временом постане титула.
За Србе је Ратко Младић остао — генерал.
Та реч носи много више од војног чина.
Она у сећању једног народа означава време у којем се живело између фронта и кућног прага, између страха и наде, између губитка и уверења да се мора издржати.
Младић је био човек свог времена.
А то време било је сурово.
Његови војници памтили су га као команданта који је долазио међу њих, разговарао са њима и делио са њима неизвесност рата.
Зато његово име није остало само у војним архивама.
Остало је у породичним причама, фотографијама, сећањима и песмама.
Последње године
Последњих година генерал је био тешко нарушеног здравља.
Након више можданих удара и других озбиљних здравствених проблема, његова породица је више пута тражила да му буде омогућено лечење у Србији. Само неколико дана пре његове смрти, захтев за пуштање из хашког притвора ради лечења у Србији поново је одбијен. Породица је у међувремену навела и да још није добила све медицинске извештаје о његовом стању.
Данас је стигла вест која је затворила његову животну причу.
Али остају питања.
Међународни резидуални механизам за кривичне трибунале саопштио је да је генерал преминуо док се налазио на болничком лечењу у Хагу и да је наложена потпуна истрага околности његове смрти.
Одговори на та питања тек треба да буду познати.
Ниједан суд не може да одреди како ће народ памтити
Ратко Младић је био човек око кога су се деценијама ломила различита тумачења једног истог историјског периода.
Други народи имају своја сећања.
Други људи имају своје ране.
Али и Срби имају право на своје сећање.
И за велики број Срба то сећање није сећање на осуђеника из Хага.
То је сећање на генерала Војске Републике Српске.
На човека чије је име постало симбол једне генерације која је веровала да брани свој народ.
Зато ће једни о њему говорити једним језиком, други другим.
Историја ће наставити да расправља.
Али једно је сигурно:
Хаг му није могао одузети оно место које је већ заузео у памћењу дела српског народа.
Отишао је генерал
Ратко Младић је свој живот завршио далеко од куће.
Далеко од Србије.
Далеко од Републике Српске.
Далеко од породице и земље у којој је желео да проведе последње дане.
Али човек не живи само онолико колико му траје живот.
Живи и кроз оно што остави иза себе.
Генерал Ратко Младић оставио је иза себе војнички пут који ће се још дуго проучавати, једну војску чије је стварање обележило историју Републике Српске и сећање које ће, без обзира на све политичке и историјске спорове, наставити да живи међу Србима.
Отишао је генерал.
Остао је у сећању народа.
Нека му је вечна слава и мир.
