У долини Раванице, недалеко од Ћуприје, стоји манастир који је у српској историји много више од једне средњовековне задужбине.
То је Раваница, задужбина Светог кнеза Лазара и један од најзначајнијих споменика српске Моравске Србије.
Подигнута у последњим деценијама XIV века, у времену када се српска држава суочавала са све снажнијим османским продором, Раваница је требало да буде и место молитве и ктиторева гробна црква.
Задужбина кнеза Лазара
Кнез Лазар није Раваницу градио као обичан манастир.
У њој је требало да остане траг његове владавине, али и место на којем ће се монаси молити за душу њеног ктитора. Управо зато Раваница заузима посебно место међу задужбинама српских средњовековних владара.
Према сачуваним подацима, манастирски комплекс није чинила само црква. Постојале су келије, трпезарија, утврђење са кулама и други објекти неопходни за живот монашке заједнице.
Раваница је тако била замишљена као велики духовни и монашки центар.
А онда је дошла 1389. година.
После Косова
После Косовске битке и погибије кнеза Лазара, његово тело је најпре било сахрањено у цркви Вазнесења у Приштини.
Убрзо потом мошти су пренете у Раваницу, где је Лазар сахрањен као ктитор своје задужбине. Са његовим моштима Раваница је постала и место ходочашћа и једно од средишта култа Светог кнеза Лазара.
Тако је задужбина добила још једно значење.
Раваница више није била само црква коју је подигао један владар.
Постала је место сећања на Косово и на кнеза који је у народној и црквеној традицији остао као косовски мученик.
Раваница и Моравска школа
Раваница има посебно место и у историји српске архитектуре.
Њеном изградњом почиње нова етапа развоја архитектонског стила који ће бити карактеристичан за оно што данас називамо моравском школом српске средњовековне архитектуре.
На њој се препознаје спој различитих архитектонских утицаја, али и снажна потреба српских градитеља тог времена да створе препознатљив израз.
Раваница зато није значајна само због тога ко ју је подигао, већ и због места које има у развоју српске средњовековне уметности.
У њој су сачувани остаци живописа, а посебну пажњу привлачи ктиторска композиција на којој су приказани кнез Лазар, кнегиња Милица и њихови синови Стефан и Вук. Истраживања су показала да је ова композиција важан извор за разумевање представе владарске породице Лазаревића.
Манастир који је више пута страдао
Раваница није имала миран живот.
После пропасти средњовековне српске државе манастир је више пута страдао од османских напада и пљачки. Крајем XVII века монаси су били принуђени да напусте манастир и крену на север, носећи са собом мошти свог ктитора и највредније манастирске предмете.
Тако је започело једно од најнеобичнијих поглавља у историји Раванице.
Мошти Светог кнеза Лазара стигле су у Сентандреју, а затим су пренете у Врдник на Фрушкој гори. Манастир у Врднику временом је назван Раваница, односно Сремска Раваница, док је стара Лазарева задужбина у Поморављу остала позната као Моравска Раваница.
Стара Раваница је, међутим, остала.
И поново је обнављана.
Страдала је и током Кочине крајине, када су је Турци 1788. године освојили, опљачкали и запалили. Обнављање је настављено у време Карађорђа и кнеза Милоша, а велики радови извођени су и током XIX века.
Задужбина која је преживела свог ктитора
Можда је управо у томе највећа прича о Раваници.
Кнез Лазар је подигао храм у времену када је било све мање извесно колико ће дуго српска средњовековна држава опстати.
Само неколико година касније погинуо је на Косову.
Држава којом је управљао убрзо је ушла у једно од најтежих раздобља своје историје.
А Раваница је остала.
Страдала је, била пљачкана, напуштана и обнављана. Њени монаси су одлазили са моштима ктитора, па се враћали. Њено име се пренело чак и на другу Раваницу на Фрушкој гори.
Ипак, стара Лазарева задужбина није нестала.
Данас, више од шест векова после свог настанка, Раваница и даље стоји у Поморављу као један од најупечатљивијих споменика времена кнеза Лазара.
Неке грађевине преживе векове. А неке преживе и своју историју.
Раваница је једна од њих.
