Европска унија разматра промену начина на који ће будуће чланице приступати Унији. Европска комесарка за проширење Марта Кос представила је предлог који предвиђа постепену интеграцију кандидата, флексибилније доношење одлука и строжу контролу испуњавања услова.
Суштина новог приступа могла би да буде напуштање досадашње логике „све или ништа“. Земље кандидати би, према овом моделу, могле да добијају конкретне користи од интеграције и пре пуноправног чланства.
Као примере већ постојећих користи Марта Кос је навела приступ Јединственом подручју плаћања у еврима (SEPA) и повезивање са европском енергетском мрежом. Она је, међутим, истовремено поручила да проширење мора да буде праћено јачим механизмима заштите како би се спречило назадовање нових чланица у области демократије и владавине права.
Шта би то значило за Србију?
На први поглед, промена би могла да буде добра вест.
Ако би Србија могла да добија део економских и других користи европске интеграције пре формалног чланства, то би могло да донесе конкретне предности грађанима и привреди.
Међутим, постоји и друго питање — да ли би постепена интеграција била пут ка пуноправном чланству или би временом могла да постане његова замена?
Управо ту нови модел оставља простор за различита тумачења.
Европска комисија већ годинама наглашава да процес проширења остаје заснован на испуњавању услова и да свака земља напредује према сопственим резултатима.
Марта Кос сада поручује да тај процес мора бити бржи и прилагођен новим околностима.
Косово и Метохија остаје посебан услов за Србију
За Србију, међутим, постоји једно питање које сама промена методологије не решава — Косово и Метохија.
У европском речнику оно се најчешће назива „нормализацијом односа“.
Та формулација може звучати технички и дипломатски, али за Србију има много дубљу политичку тежину.
ЕУ је нормализацију односа Београда и Приштине уградила у европски пут Србије, а европски оквир предвиђа постизање правно обавезујуће свеобухватне нормализације.
Зато се у Србији с правом поставља питање шта би та „нормализација“ на крају требало да значи у погледу статуса Косова и Метохије.
За Београд је то посебно осетљиво питање јер се од Србије очекује да прихвати оквир односа са Приштином који је далеко сложенији од класичних питања која су земље кандидати решавале током приступних преговора.
Нови модел проширења, сам по себи, не мења тај услов.
Европа жели брже проширење, али и већу контролу
Марта Кос је реформу образложила и потребом да се ЕУ припреми за могућност већег броја чланица.
Према њеном предлогу, требало би смањити број области у којима једна држава може да блокира остале, а одређени процеси одлучивања учинити флексибилнијим.
Истовремено, она је упозорила да ЕУ не жели да у будућности прими чланице које би након уласка назадовале у погледу демократских стандарда и владавине права. Због тога се разматрају и јачи механизми заштите.
То показује да се не мењају само правила за кандидате.
Мења се и сама Европска унија.
Како на то гледа Београд?
Власт у Београду поручила је да Србија остаје на европском путу, али да је њен интерес да се земља истовремено брже економски и друштвено развија.
Такав став је важан јер нови модел отвара могућност да Србија, чак и пре пуноправног чланства, добије приступ деловима европског система и тржишта.
Али за Србију остаје суштинско питање:
Да ли је постепена интеграција само бржи пут до чланства — или ће створити нову категорију земаља које су довољно близу ЕУ да деле њене обавезе, али недовољно близу да имају сва права чланица?
Прилика или нова врста условљавања?
Нови модел зато не треба ни унапред прогласити великим успехом, нити га одбацити.
За Србију би било корисно да сваки корак који доноси приступ европском тржишту, инвестицијама, енергетским и финансијским системима буде искоришћен у интересу грађана и привреде.
Али истовремено треба бити свестан да постепена интеграција није исто што и пуноправно чланство.
Ако она буде средство да се Србија брже приближи европским стандардима и тржишту, може бити значајна прилика.
Ако постане трајна замена за јасно дефинисан пут ка чланству, онда се отвара потпуно другачије питање.
За Београд ће зато бити кључно да у новом моделу пронађе што више конкретних користи за Србију, уз јасно дефинисане услове и без губитка сопствених интереса.
Јер суштина није само у питању како ће се ЕУ променити.
Суштинско питање за Србију је:
Шта Србија добија променом правила и шта се од ње заузврат очекује?
