ЕУ нуди кандидатима ранији приступ јединственом тржишту, али уз услове који залазе дубоко у спољну и економску политику. За Србију се зато поново отвара питање: да ли је цена европског пута све већа?
Према анализи Европске комисије у коју је имао увид Politico, Брисел разматра модел постепене интеграције кандидата у јединствено тржиште и поједине европске програме и пре пуноправног чланства. На први поглед, реч је о значајној економској понуди. Проблем настаје када се та понуда повеже са политичким условима.
ЕУ по сваку цену — европско тржиште као награда?
Према наводима Politico-а, од кандидата би се очекивало да сарађују у спровођењу санкција, контроли извоза и провери инвестиција, што би их у значајној мери приближило економској политици ЕУ према Русији и Кини.
Другим речима, европско тржиште више се не представља само као економска прилика. Оно постаје део ширег политичког и безбедносног оквира. ЕУ и сама све отвореније развија механизме контроле страних инвестиција и извоза из разлога које образлаже економском безбедношћу и заштитом стратешких интереса Уније.
Где је у свему томе Србија?
Србија је кандидат за чланство и већ годинама прилагођава своје прописе европским правилима. Споразум о стабилизацији и придруживању, који је ступио на снагу 2013. године, предвиђа постепено приближавање европском тржишту и усклађивање у бројним областима.
Али Србија није чланица Европске уније.
Зато је сасвим легитимно поставити питање да ли је оправдано да се економске погодности које Брисел нуди кандидатима све више условљавају прихватањем политичких ставова који превазилазе питање трговине и економске сарадње.
ЕУ има право да штити своје интересе. И Србија има исто право.
Ако је европски пут добровољан политички избор, онда жеља Србије да једног дана постане чланица не би требало да буде схваћена као празан чек за сваки нови услов који се појави.
И Београд сноси део одговорности
Ту одговорност не треба тражити само у Бриселу.
Годинама су српски политичари европске интеграције представљали као циљ готово без алтернативе. Формула „ЕУ по сваку цену“ имала је своју политичку цену: што више једна страна показује да нема други пут, то друга страна има већу могућност да поставља нове услове.
Формула „ЕУ по сваку цену“ временом је постала више од политичког слогана — постала је начин на који се представљала европска политика Србије, без довољно простора за питање шта тај избор конкретно значи.
Србија је у том процесу отварала своје тржиште, мењала прописе и прилагођавала економску политику, док је истовремено државна политика настојала да привуче стране инвестиције и кроз различите облике подршке. Питање није да ли су стране инвестиције саме по себи добре или лоше, већ да ли је Србија у том односу успела да заштити сопствени дугорочни економски интерес.
А цена није само економска
За Србију се европски пут већ годинама не завршава на царинама, прописима и трговини. Он је повезан и са спољном политиком, санкцијама и односима са Русијом и Кином, а посебно са питањем Косова и Метохије.
Управо зато нова понуда Брисела заслужује озбиљну пажњу.
Ако се економске користи постепено условљавају политичким и геополитичким сврставањем, онда више није реч само о питању колико ће Србија трговати са Европском унијом. Реч је и о томе колико простора Србији остаје да самостално води политику која је у складу са њеним интересима.
Зато питање „ЕУ по сваку цену“ више није само питање европских интеграција, већ и питање цене коју је Србија спремна да плати за такав политички курс.
