Уједињење или смрт“, познатије као Црна рука, била је тајна организација српских официра основана 1911. године. Њен циљ, структура, утицај и веза са Аписом остали су једно од најспорнијих поглавља српске историје с почетка XX века.
Пре него што је име Драгутина Димитријевића Аписа постало готово нераздвојно од назива „Црна рука“, постојала је једна тајна организација са јасно постављеним циљем — да национално ослобођење и уједињење Срба спроведе и изван граница Краљевине Србије.
Званични назив био је „Уједињење или смрт“. Организација је основана 1911. године у Београду, а њено језгро чинили су официри који су већ имали искуство у завереничком раду и који су после Мајског преврата 1903. остали важан фактор у српском војном и политичком животу. Scindeks Clanci
Њено деловање остало је једно од најспорнијих поглавља историје Србије с почетка XX века. За једне је била организација која је национално ослобођење ставила изнад свега. За друге, пример опасног мешања завереничких кругова у државну политику. Између те две слике налази се стварна историја „Уједињења или смрти“.
Од завереничког круга до организације
Корени „Црне руке“ налазили су се у кругу официра који су учествовали у политичким превирањима почетком XX века, а посебно у завери која је довела до Мајског преврата 1903. године.
Међутим, „Уједињење или смрт“ није постојало 1903. године. Формално је створено тек 1911. године.
У његовом настајању учествовали су Богдан Раденковић, Војислав Танкосић, Љуба Јовановић Чупа и други заверенички официри, а организацији се придружио и Драгутин Димитријевић Апис. Према подацима Министарства одбране, Апис је прихватио сарадњу, али је напоменуо да због других дужности неће моћи много да се посвети раду организације. Ministarstvo Odbrane
У мају 1911. организација је формално успостављена, а њен Устав потписали су чланови Врховне централне управе. Међу њима су били Илија Радивојевић, Богдан Раденковић, Чедомиљ Поповић, Велимир Вемић, Љубомир Јовановић, Драгутин Димитријевић Апис, Војислав Танкосић, Илија Јовановић Пчињски, Милан Васић и Милан Миловановић. Scindeks Clanci
Име које је откривало циљ
Назив „Уједињење или смрт“ није био само симболичан.
Устав организације јасно је поставио њен основни циљ: национално ослобођење и уједињење. Србија је у тој замисли требало да буде средиште око којег би се спроводило национално уједињење.
Посебно је значајно што о томе не морамо да закључујемо само из каснијих сведочења. Основни програм организације сачуван је у њеном сопственом Уставу.
У њему се говори о „народном идеалу“ и уједињењу Српства, али и о револуционарној борби као начину остварења тог циља.
То је један од најважнијих докумената за разумевање „Црне руке“.
Организација изграђена на тајности
„Уједињење или смрт“ није замишљено као обично политичко удружење.
Устав је предвиђао строгу тајност, хијерархију и дисциплину. На њеном врху налазила се Врховна централна управа, чије су одлуке биле обавезујуће за чланове.
Тајност је имала посебно место у организацији. Чланови су се обавезивали да чувају њене унутрашње послове, а интереси организације били су постављени изнад личних интереса њених припадника.
У каснијим описима „Црне руке“ често се говори о систему „тројки“, у којем су припадници били повезивани у мале групе како би се ограничило знање о целој организационој мрежи. Такав опис постоји у популарној литератури и каснијим приказима организације, али га не треба представљати као једину и потпуно документовану слику њене унутрашње структуре. Patriot Srb
Зато је важније оно што недвосмислено стоји у сачуваним документима: организација је била конспиративна, хијерархијска и изузетно дисциплинована.
Заклетва пред Богом и организацијом
Ступање у организацију подразумевало је полагање заклетве.
Она је показивала колико је припадност „Уједињењу или смрти“ требало да буде снажна. Нови члан се обавезивао на верност организацији и чување њених тајни.
Устав је предвиђао и веома широка овлашћења Врховне централне управе. Однос члана према организацији није био замишљен као обично добровољно чланство из којег се може једноставно иступити.
Управо тај спој заклетве, тајности, хијерархије и дисциплине даје најбољу представу о карактеру организације.
Врховна централна управа
На врху „Црне руке“ налазила се Врховна централна управа.
Она је требало да усмерава рад организације и доноси одлуке које су обавезивале остале чланове.
Међу људима који су се налазили у њеном врху био је и Апис.
Ипак, важно је направити разлику између Аписа и саме организације.
„Црна рука“ није била само Апис.
Њен настанак, Устав и руководство укључивали су више људи, а историографија се разликује и око питања ко је имао пресудну иницијативу приликом њеног оснивања. Апис је временом постао њена најпознатија и најутицајнија личност, али организацију не треба сводити на једног човека. Srpska Enciklopedija
Апис и Танкосић
Две личности посебно су остале повезане са историјом „Црне руке“ — Драгутин Димитријевић Апис и Војислав Танкосић.
Обојица су припадала кругу официра који су после 1903. године имали значајан утицај на националну политику и питања ослобођења.
Можда вас занима:
Војислав Воја Танкосић: Аустроугарска га се плашила и после смрти
Апис је био официр и обавештајац, док је Танкосић био непосредније везан за четничке и друге националне активности.
Њихов свет био је свет у којем се национално питање није посматрало само кроз парламентарну политику и дипломатију, већ и кроз тајне мреже, обавештајни рад и активности ван граница Србије.
Црна рука и српско национално питање
У време оснивања „Уједињења или смрти“, значајан део српског становништва живео је ван Краљевине Србије.
Косово и Метохија и Македонија још су се налазили у оквиру Османског царства, док су Срби у Босни и Херцеговини, Хрватској и другим деловима Аустроугарске живели у другачијем политичком систему.
За људе окупљене око „Црне руке“, национално ослобођење и уједињење зато није било апстрактно питање.
То је био политички програм.
У томе лежи и суштина њиховог сукоба са делом званичне државне политике. „Црна рука“ није желела да само посматра развој догађаја, већ да на њих утиче.
Трећи центар моћи
Временом су црнорукци постали више од тајног удружења официра.
Њихов утицај почео је да се осећа и у државним пословима.
Један од научних радова објављених у Војноисторијском гласнику описује „Уједињење или смрт“ као неформални центар моћи који је, поред круне и владе, следио сопствену визију спољне политике. Војноисторијски гласник
Ту почиње један од највећих проблема „Црне руке“.
Тајна организација више није била само организација са националним циљем. Њени људи су били официри државе, а њихови контакти и утицај могли су да досегну далеко изван саме организације.
Због тога је питање ко у Србији доноси коначне одлуке постајало све важније.
Пијемонт — глас идеје
Организација је имала и своје јавно лице.
Од августа 1911. године излазио је лист „Пијемонт“, који се у историографији повезује са идејама „Црне руке“. Оснивач и први уредник био је Љуба Јовановић Чупа.
Лист је заступао национално уједињење и заговарао активну политику, док су његови ставови према политичком систему и методама борбе били много оштрији од ставова парламентарних странака. ResearchGate
Тако је једна тајна организација добила и средство за јавно ширење дела својих идеја.
Сарајево — најспорније поглавље
Када се говори о „Црној руци“, готово неизбежно се стиже до Сарајева 1914. године.
Ту, међутим, морамо направити разлику између документованих веза и тврдњи које су временом постале део мита.
Постоје документовани контакти између појединих припадника српских завереничких кругова и људи повезаних са Младом Босном, као и подршка која је ишла у правцу пребацивања људи, оружја и друге помоћи.
Истовремено, питање ко је тачно знао за припрему атентата, ко га је одобрио и какав је био Аписов лични степен укључености и даље је предмет историографских расправа. Савремена истраживања управо због тога избегавају једноставну формулу по којој би се целокупна одговорност за Сарајево могла приписати једној организацији. Војноисторијски гласник
Исто тако, не треба писати да је „Црна рука започела Први светски рат“. Сарајевски атентат био је повод за кризу која је уследила, али избијање Великог рата било је резултат ширег европског система савеза, супротстављених интереса и политичких одлука великих сила.
Крај у Солуну
После повлачења српске војске преко Албаније и успостављања Солунског фронта, сукоб између Аписовог круга и регента Александра Карађорђевића ушао је у завршну фазу.
Апис је ухапшен 28. децембра 1916. године.
На Солунском процесу 1917. године оптужен је, заједно са другим официрима, за припремање атентата на регента Александра.
Процес је остао један од најспорнијих судских поступака у историји Краљевине Србије. Апис и још двојица осуђеника — Радован Малобабић и Љуба Вуловић — стрељани су 26. јуна 1917. године. Ministarstvo Odbrane
Тиме је практично сломљена и организација која је годинама представљала један од најмоћнијих завереничких кругова у Србији.
Црна рука после Црне руке
Историја, међутим, није завршила са њеним нестанком.
После рата настављене су расправе о улози њених чланова, о Солунском процесу и о питању да ли је Апис био опасан завереник или човек који је постао жртва политичког обрачуна.
Године 1953. у Београду је обновљен поступак. Пресуде из Солунског процеса су преиспитане, а Апис и остали осуђеници из његове групе рехабилитовани. То је додатно учврстило спор око његовог историјског наслеђа. Ministarstvo Odbrane
Организација која је остала већа од свог времена
„Уједињење или смрт“ постојало је релативно кратко, али је њен утицај на историјско памћење Србије остао огроман.
Њени чланови веровали су да се национално питање не може решавати само парламентарним говорима и дипломатским нотама. Изградили су организацију засновану на тајности, хијерархији и дисциплини и покушали да утичу на државну политику изван њених формалних институција.
Управо зато Црна рука није само прича о завери.
То је прича о једном времену у којем су се сударили национална идеја, војска, политика, обавештајни рад и борба за утицај унутар саме српске државе.
А на самом средишту те приче налазио се човек чије ће име постати готово синоним за саму организацију.
Драгутин Димитријевић Апис.
Текст, истраживање и обрада: Редакција Plus381.rs
Извори и литература
- Устав организације „Уједињење или смрт“, 1911.
- Dragan Bakić, „Apis’s Men: the Black Hand Conspirators after the Great War“, Balcanica, XLVI, 2015. Scindeks Clanci
- Министарство одбране Републике Србије, „Пуковник Драгутин Димитријевић Апис“. Ministarstvo Odbrane
- Војноисторијски гласник, радови о Апису и организацији „Уједињење или смрт“. Војноисторијски гласник
- David MacKenzie, The “Black Hand” on Trial: Salonika, 1917, East European Monographs, 1995.
