15. септембра 1918. године српска војска кренула је у пробој који ће за само 45 дана довести до ослобођења отаџбине
После Албанске голготе, повлачења преко Албаније, опоравка на Крфу и готово две године проведене на Солунском фронту, српска војска дочекала је тренутак који је чекала.
15. септембра 1918. године почео је пробој Солунског фронта.
За српске војнике то није био само почетак једне офанзиве.
Пред њима је био пут кући.
Пут ка Србији.
Од голготе до новог јуриша
Српска војска се од децембра 1916. године налазила на утврђеним положајима у области Могленских планина.
После свега што је преживела, није престала да постоји као војна сила.
Напротив.
Током 1917. и прве половине 1918. године српска команда припремала је могућност великог пробоја. Идеја да се главни удар изведе преко Доброг поља коначно је прихваћена, а план офанзиве разрадио је војвода Живојин Мишић, начелник Штаба Врховне команде српске војске.
Терен није био лак.
Напротив — непријатељ је држао високе и утврђене положаје, а српски војници су морали да напредују преко тешког планинског земљишта.
Током лета припремани су путеви, довлачена муниција и артиљерија, а положаји за напад пажљиво су припремани.
Све је било спремно.
15. септембар — почетак пробоја
15.септембра почела је снажна артиљеријска припрема.
Готово 600 топова отворило је ватру.
Два дана касније, 15. септембра, српска пешадија кренула је напред.
Шумадијска, Тимочка и Југословенска дивизија, уз француске снаге које су подржавале српски напад, почеле су да пробијају непријатељске положаје.
Положај за положајем падао је.
Фронт је пробијен.
Друга армија кренула је према Вардару, док је Прва армија усмерила напредовање ка Прилепу.
Оно што је требало да буде пробој једног дела фронта почело је да се претвара у нешто много веће.
У повлачење непријатеља.
Налет који више није могао да се заустави
Првобитни савезнички циљ био је овладавање долином Вардара.
Али брзина српског напредовања променила је ситуацију.
Српске јединице нису стајале.
Гурале су напред.
Из дана у дан.
После само неколико дана пробоја, број заробљених бугарских војника већ је достигао десетине хиљада; један од новијих прилога Министарства одбране наводи чак 90.000 заробљених бугарских војника након само неколико дана пробоја.
Фронт који је годинама стајао готово непомично сада се рушио.
А са њим се рушила и одбрана Бугарске.
Бугарска капитулира
29. септембра 1918. године Бугарска је капитулирала.
То није била само последица једне изгубљене битке.
Бугарска војска више није могла да задржи фронт, а савезнички пробој отворио је пут према северу.
Министарство одбране Србије наводи да је управо пробој Солунског фронта приморао Бугарску на капитулацију, а затим је уследио ланчани распад Централних сила.
До 30. септембра Бугарска је изашла из рата, а српски војници наставили су да јуришају даље.
Српска војска није стала код бугарске границе.
Њен циљ је био Србија.
Ниш — још једна велика победа
Немачке снаге покушале су да успоставе нову линију одбране код Ниша.
Али времена није било довољно. Српско напредовање било је пребрзо.
12. октобра 1918. године ослобођен је Ниш. Пут према северу био је отворен.
Српска војска наставила је напредовање кроз Србију.
45 дана
Од почетка пробоја до уласка у Београд прошло је само 45 дана.
За то време српски војници прешли су готово 600 километара.
Од Солунског фронта. Преко Македоније. Кроз ослобођену Србију. До престонице.
И онда је дошао 1. новембар 1918. године.
Српска војска ушла је у Београд.
После три године, српска престоница поново је била слободна.
„62.000 Срба одлучило је исход рата“
У годинама после Великог рата остало је забележено и сведочанство о томе како је пробој доживљен у немачком врху.
У публикацији Одбрана наводи се верзија телеграма која се приписује немачком цару Вилхелму II:
„62.000 Срба одлучило је исход рата. Срамота!“
Постоје различите верзије ове изјаве и различито наведени бројеви у изворима, па је коректно нагласити да је реч о приписаној изјави, а не о неспорном дословном цитату.
Али сама чињеница коју потврђују историјски извори остаје:
српски пробој био је један од кључних догађаја који су довели до слома Централних сила и завршетка Великог рата.
Од помоћног фронта до одлучујућег удара
Солунски фронт је годинама сматран споредним фронтом Великог рата.
А онда је у септембру 1918. постао једно од места на којима се одлучивала судбина рата.
После пробоја, Бугарска је капитулирала.
Османско царство је убрзо затражило примирје.
Аустроугарска је почетком новембра престала да ратује, док је Немачка 11. новембра потписала примирје.
Министарство одбране Србије зато пробој Солунског фронта описује као догађај који се у јесен 1918. показао одлучујућим за брзо сламање Централних сила и завршетак рата.
15. септембар — дан када је кренуо повратак
Пробој Солунског фронта није био само војна операција.
За Србију је био наставак једног пута започетог у најтежим данима рата.
Војска која је после 1915. године морала да напусти своју земљу није нестала.
Преко Албаније стигла је до мора.
Са Крфа се вратила на фронт.
На Солунском фронту чекала је свој тренутак.
А када је тај тренутак дошао — кренула је.
15. септембра 1918. — пробој.
29. септембра — капитулација Бугарске.
12. октобра — ослобођен Ниш.
1. новембра — српска војска у Београду.
45 дана.
Готово 600 километара.
Од Солунског фронта до српске престонице.
И зато 15. септембар није само датум у календару.
То је дан када је српска војска кренула у свој велики повратак.
Текст, обрада и илустрације: Редакција Plus381.rs
Извори:
Министарство одбране Републике Србије — Пробој Солунског фронта и Хронологија Првог светског рата у Србији; Одбрана — специјални прилог о пробоју; Музеј Војводине.
