Постоје места која временом постану много више од онога чему су првобитно служила. Кафана је у Србији била управо такво место. У њу се долазило због кафе, ракије, ручка или вечере, али се за кафанским столом често остајало због разговора, друштва и свега онога што се дешавало између људи.
У старој српској кафани могло је да се чује шта се дешава у граду, да се прочитају новине, договори посао, започне љубав, расправља о политици или књижевности. Ту су се састајали људи различитих занимања и друштвених кругова, а многе идеје које су касније изашле изван њених зидова прво су биле изговорене управо за кафанским столом.
Зато историја српске кафане није само историја угоститељства. Она је, на свој начин, и део историје српског друштва.
Од кафе до места окупљања
Према истраживањима Видеја Голубовића, прва београдска кафана отворена је 1522. године на Дорћолу, у време османске власти. У њој се у почетку служила пре свега кафа, а Београд се тако веома рано нашао у причи о развоју кафанске културе у Европи. Саму тврдњу да је реч о првој кафани у Европи треба, међутим, посматрати као податак који се везује за Голубовићева истраживања, а не као историјски неспорну чињеницу.
Кафански живот у Београду развијао се вековима, а посебно је добио на значају током XVIII и XIX века. После повратка Османлија у град 1739. године, назив „кафана“ постаје све присутнији, док ће у XIX веку кафане почети да добијају улогу која далеко превазилази само послуживање пића.
Један од занимљивих описа старог Београда оставио је путописац Кепер, који је 1740. године писао о градским кафанама. Посебно је издвојио „Црни орао“ на Дорћолу. Простор је био далеко другачији од данашњих кафића: уместо столова и столица користили су се миндерлуци прекривени ћилимима, зидови су били украшени јарким бојама, а гости су седели у простору прилагођеном тадашњем начину живота.
Мењали су се обичаји, град и људи, али је једна ствар остала иста — кафана је била место сусрета.
Када је кафана постала део јавног живота
Са развојем Кнежевине Србије и Београда током XIX века, број кафана нагло је растао. Кафански живот почео је да се уређује и прописима, па су власти одређивале услове за рад, изглед објеката и понашање у њима.
У време кнеза Милоша Обреновића кафане и механе постају важан део градског и трговачког живота. Ту су се састајали трговци, занатлије, чиновници, путници и људи који су у град долазили послом. Како се Београд ширио, кафане су се појављивале готово на сваком важнијем месту.
До краја XIX и почетка XX века њихов број био је огроман. На некадашњем Позоришном тргу, данашњем Тргу Републике, било их је шеснаест. У данашњој Македонској улици кафане и механе заузимале су велики део приземља. Слична слика постојала је на Теразијама, у Скадарлији, око Варош-капије и на другим деловима града.
Истраживач старог Београда Видеје Голубовић забележио је око 960 кафана и механа које су у Београду радиле од XIX века до Другог светског рата, уз могућност да је стварни број био и већи.
Та бројка најбоље показује колико је кафана била присутна у свакодневном животу града.
Свака кафана имала је своју причу
Стара београдска кафана није била безличан локал у који се улази случајно. Многе су имале своју публику, своју атмосферу и репутацију. У једној су се окупљали трговци, у другој политичари, у трећој глумци и писци. Неке су биле познате по добром јелу и пићу, друге по боемима и дугим разговорима.
Међу најпознатијима био је „Дарданели“, који се налазио на месту данашњег Народног музеја. У њему су се окупљали глумци, писци и уметници, па је кафана временом постала једно од важних места београдског боемског и културног живота.
Када је „Дарданели“ срушен 1901. године, његови гости и београдски боеми преселили су се на друга места, а Скадарлија је постепено постала њихово најпознатије уточиште. Тако је настао онај део београдске кафанске традиције који данас најчешће повезујемо са боемским животом.
У кафанама су се сусретали људи попут Ђуре Јакшића, Лазе Костића, Војислава Илића, Јанка Веселиновића, Лазе Лазаревића, Стевана Сремца и Бранислава Нушића. Неки од њих су у кафани проводили много времена, а њихов боемски живот постао је део културне историје Београда.
Посебно је занимљив случај Мике Аласа. Био је математичар и научник светског угледа, али и човек који је волео кафану, музику и боемски живот. Његов пример добро показује колико је тадашњи кафански свет био разнолик.
Кафана као место где је стигла модерна Србија
Један од најзанимљивијих делова историје београдских кафана јесте то што су биле повезане и са техничким и културним новинама које су мењале град.
У „Три листа дувана“ везује се прича о првој телефонској линији у Београду. У кафани „Пролеће“, касније познатој као „Хамбург“, забележено је једно од првих појављивања електричног осветљења у граду. У „Златном крсту“ приказиване су ране филмске пројекције, док је „Касина“ после Првог светског рата једно време служила и као место заседања Народне скупштине.
У „Коларцу“ на Тргу Републике одржан је 1893. године први сајам књига.
Када се све те приче ставе једна поред друге, постаје јасно да кафана није била изолована од модернизације Србије. Напротив, она је често била једно од места на којима су се нове идеје први пут појављивале пред широм публиком.
Тамо где се разговарало о политици
Кафана је имала и своју политичку страну.
У време када није било телевизије, интернета и друштвених мрежа, информације су путовале углавном преко људи и новина. Кафана је зато била идеално место за њихово ширење. Новине су се читале за столом, вести су се препричавале, а политички ставови су се сучељавали понекад сатима.
Поједине кафане биле су повезане са одређеним политичким странкама и групама. У њима су се окупљали радикали, либерали, напредњаци и социјалисти, па су кафански столови понекад били место веома озбиљних политичких расправа.
У времену без савремених система прислушкивања, ни власт није била равнодушна према ономе што се прича по кафанама. Према сведочанствима о тадашњем животу Београда, дешавало се да политичке групе шаљу људе да слушају шта говоре њихови противници.
Тако је кафана постајала нешто попут неформалног јавног форума. Није имала говорницу, али се у њој говорило. Није имала редакцију, али су у њој настајале и шириле се вести.
Имена која су остала у памћењу
Стара Србија волела је необична имена, па су и кафане често добијале називе који данас звуче готово невероватно. Постојале су „Две луде“, „Две буле“, „Земљотрес“, „Кланица“, „Добро јутро“ и „Код последње наде“, али и „Њујорк“, „Америка“, „Лион“ и „Немачки цар“.
Имена су често настајала из неког догађаја, изгледа локала или надимка који би временом постао познатији од званичног назива.
Тај дух се види и у причи о „Три шешира“. Назив је остао као успомена на радионицу шешира која се некада налазила у том простору, а три лименa шешира истакнута на објекту постала су препознатљив знак.
Неке кафане су, дакле, имале имена која су говорила више о граду и његовим људима него о самом локалу.
Када дуг постане слика
За Ђуру Јакшића везана је и једна од оних прича које су могле да се догоде само у старом кафанском Београду.
Према предању, Јакшић је имао дуг према кафанџији, па је уместо новца понудио слику. На њој су били приказани радници који граде београдску болницу, а прича о томе како је уметничко дело постало начин измирења кафанског дуга временом је постала део београдске боемске легенде.
Такве приче су и створиле мит о кафани. Она није била само место у којем се нешто наручује и плаћа. Људи су у њу уносили своје проблеме, таленат, новац, дугове, љубави, свађе и пријатељства.
Зато је свака добра кафана временом добијала и сопствену биографију.
Од кафане до сећања
Београд се у међувремену променио. На местима старих кафана појавиле су се банке, продавнице, канцеларије, ресторани и модерни локали. Дошли су биоскопи, телевизија, интернет и друштвене мреже, па је кафана изгубила део улоге коју је некада имала.
Ипак, није нестала потпуно.
Неке су преживеле, неке су сачувале старо име, а неке су остале само на фотографијама и у сећањима.
Када данас прођемо центром Београда, тешко је замислити да су улице које познајемо некада биле испуњене десетинама кафана. Још је теже замислити да су у њима седели људи који су писали књиге, стварали уметност, покретали послове, основали политичке организације, расправљали о будућности земље или једноставно покушавали да преживе свој дан.
А управо је у томе највећа прича о српској кафани.
Она је била једно од ретких места где су се свакодневни живот и велике теме сусретали за истим столом. Ту је човек могао да дође због кафе, а да из кафане изађе са новом идејом, послом, пријатељством, песмом или политичким уверењем.
Кафана зато није само део гастрономске традиције Србије.
Она је део њене друштвене и културне историје.
Можда је управо зато и данас памтимо.
Не због столова, столица и чаша, већ због људи који су за њима седели.
Јер када се једна кафана затвори, не нестаје само један локал. Понекад са њом нестане и мали део приче о граду који је ту некада живео.
