Да ли су грађани Србије 05. октобра 2000. године гласали само за промену власти — или и за све оно што је у њихово име уследило?
Двадесет шест година после 5. октобра остаје питање које није могуће затворити политичким паролама: да ли су грађани Србије 2000. године гласали само за промену власти — или и за све оно што је у њихово име уследило?
Петог октобра 2000. године завршена је једна политичка епоха. Слободан Милошевић је изгубио власт, а Демократска опозиција Србије преузела је земљу са огромним очекивањима грађана.
Многима је било доста санкција, ратова, сиромаштва, изолације, политичких криза и саме Милошевићеве власти. Глас за промену зато је био и глас незадовољства оним што је Србија до тада живела.
Али постоји разлика између гласа против једне власти и гласа за сваки потез власти која ће је наследити.
И управо ту, 26 година касније, почиње непријатна прича.
„Уговор са народом“ — шта је ДОС обећао?
ДОС је у августу 2000. представио програм под називом „Програм за демократску Србију“, познат као „Уговор са народом“. Био је замишљен као конкретан програм будуће власти, са мерама које је требало спровести у првих сто дана и током прве године. The Washington Post
Зато је за оцену 5. октобра најпоштеније прво погледати шта је тадашња опозиција заиста обећавала.
У програму су се налазиле теме као што су промена политичког и уставног система, борба против злоупотребе власти, контрола имовине функционера, реформа институција и питање Косова и Метохије.
Посебно је важно што се у тадашњој политичкој понуди ДОС-а питање Косова и Метохије није представљало као питање којег ће се Србија једноставно одрећи.
То нам омогућава да поставимо једноставно питање:
Колико је онога што је обећано заиста спроведено — и шта се догодило са политикама које су грађани упознали тек након избора?
Јер изборни мандат није неограничена дозвола да власт ради шта год жели.
Глас против Милошевића није био празан чек
Ово је суштина целе приче.
Ако је велики део бирача 2000. желео пре свега да Слободан Милошевић оде са власти, онда је политички некоректно — али и историјски непрецизно — њихов глас тумачити као пристанак на све што ће уследити.
Грађанин који је гласао за промену није на гласачком листићу истовремено гласао за:
- сваки модел приватизације;
- сваки будући договор са међународним институцијама;
- изручење Слободана Милошевића Хашком трибуналу;
- касније промене државног уређења;
- распад државне заједнице Србије и Црне Горе;
- политику која ће довести до нових односа око Косова и Метохије.
То не значи да је било која од тих одлука аутоматски била незаконита или да је свака била погрешна.
Значи само нешто много једноставније:
не треба накнадно измишљати мандат који није добијен на изборима.
Страна помоћ: где престаје подршка, а почиње утицај?
О овом делу приче годинама се говорило у категоријама митова и контрамитова.
Међутим, једна ствар је неспорна: Сједињене Америчке Државе и западне организације активно су помагале српској опозицији пре избора 2000. године.
Washington Post је у децембру 2000. објавио детаљну реконструкцију тог програма. Према писању листа, амерички програм демократске подршке Србији износио је око 41 милион долара и обухватао је истраживања јавног мњења, обуку опозиционих активиста, савете за кампању и организацију паралелног пребројавања гласова. The Washington Post
Још важније, амерички саветници су учествовали у обликовању изборне стратегије опозиције. Истраживања су коришћена за процену кандидата, порука и начина на који треба наступити пред бирачима. Washington Post је навео и да је IRI радио са Отпором и да су активисти обучавани у техникама ненасилног отпора. The Washington Post
То је документовано.
А шта је са ЦИА-ом?
Исти текст Washington Post-а наводи да су неки Американци укључени у програм били свесни активности ЦИА-е „на маргинама“ опозиционе кампање, али да нису успевали да утврде шта је агенција конкретно радила. Истовремено, лист као главне носиоце јавно документованог програма наводи Стејт департмент и USAID, преко организација попут NDI-ја и IRI-ја. The Washington Post
Зато је потребно направити разлику.
Постојање снажне америчке подршке опозицији и Отпору је документовано. Директна оперативна улога ЦИА-е у организовању 5. октобра није једнако документована.
То није разлог да се питање затвори. Управо супротно.
То је разлог да се постави питање:
Колики је био стварни утицај спољних актера на политичку стратегију српске опозиције и колико је тај утицај настављен после промене власти?
Од 5. октобра до данас: мењале су се власти, али и облици утицаја
Ово је део приче који се најчешће изгуби када се 5. октобар сведе на један дан.
Милошевић је отишао. ДОС је дошао. ДОС се распао. Власти су се смењивале. Странке су нестајале, нове настајале, а политичари мењали позиције.
Али питање спољног утицаја није нестало.
После 2000. у Србији су наставиле да делују бројне међународне организације, фондације, невладине организације, медијски и истраживачки центри који су били укључени у различите програме демократизације, људских права, реформе институција, европских интеграција и суочавања са прошлошћу.
То само по себи није доказ да све те организације делују као једна јединствена политичка мрежа.
Али јесте разлог да се постави питање континуитета.
Да ли су људи, организације и институције које су учествовале у процесима после 2000. године временом само мењали улоге?
Да ли је оно што је 2000. називано подршком демократизацији касније добило облике саветодавног, медијског, невладиног или политичког утицаја?
И колико су домаће власти саме бирале тај курс, а колико су га прихватале због међународних услова, финансијске зависности или политичког притиска?
То су питања која се не решавају паролом.
За њих треба погледати новац, уговоре, кадрове, програме и конкретне политичке одлуке.
О утицају невладиних организација и страних фондација на српски јавни простор писали смо опширније у тексту „Србија може да саслуша све, али сама мора да одлучи“.
Хаг: од промене власти до изручења Милошевића
Само девет месеци после 5. октобра дошло је до потеза који је снажно обележио прве месеце нове власти.
Слободан Милошевић је 28. јуна 2001. пребачен у Хаг, а 29. јуна предат притворској јединици Међународног кривичног суда за бившу Југославију.
Према званичној историји самог Трибунала, Сједињене Државе су условиле економску помоћ Југославији сарадњом са Трибуналом, а Зоран Ђинђић је 28. јуна одобрио Милошевићев трансфер. MKT za bivšu Jugoslaviju
Око тог потеза и данас постоје дубоко супротстављена политичка и морална тумачења.
Али за нашу тему важна је једна ствар:
грађани који су 2000. гласали за промену власти нису на изборима гласали о конкретном питању Милошевићевог изручења Хагу.
Зато је легитимно поставити питање политичког мандата, чак и онда када неко сматра да је сарадња са Трибуналом била оправдана.
Приватизација: реформа или цена транзиције?
А онда је дошла економија.
Закон о приватизацији из 2001. године уредио је промену власништва над друштвеним и државним капиталом. Агенција за приватизацију основана је исте године као институција задужена за спровођење процеса. Privatizacija
Заговорници транзиције тај процес су видели као начин да се неефикасна друштвена предузећа преведу у приватно власништво и укључе у тржишну економију.
Али резултате треба мерити, а не само описивати.
Према званичним подацима Министарства привреде, од 2001. до краја 2008. уговорена је продаја предузећа реалног сектора у вредности од 196,9 милијарди динара, односно око 2,7 милијарди евра. На рачун Агенције уплаћено је 159 милијарди динара, док је део продаја реализован на рате и кроз стару девизну штедњу.
Држава је у истом периоду остваривала приходе и од продаја ван класичног поступка приватизације. Министарство наводи, између осталог, продају Mobi 63, шест државних банака, НИС-а и једног осигуравајућег друштва.
И ту почиње питање које није ни левичарско ни десничарско:
Шта је Србија добила за оно што је продала?
Да ли су створене нове инвестиције?
Колико је радних места сачувано?
Колико је приватизација раскинуто?
Колико предузећа је завршило у стечају?
Колико је капитала заиста ушло у производњу?
А колико је имовине једноставно променило власника?
Зато је сасвим легитимно да део грађана тај процес и данас доживљава као распродају, док други у њему виде нужну транзицију.
Оно што не треба радити јесте претварати једну или другу интерпретацију у чињеницу пре него што се погледају конкретни уговори и резултати.
Косово и Метохија: шта је обећано, а шта се догодило?
Ово је вероватно најосетљивија тачка целе приче.
У време изборне кампање 2000. питање Косова и Метохије било је централно. ДОС је у свом програму говорио о примени Резолуције 1244 и очувању територијалног интегритета и суверенитета Србије.
После 2000. уследио је потпуно нов политички контекст.
Србија је пролазила кроз промене државног уређења, распад државне заједнице са Црном Гором, а 2008. године косовске институције прогласиле су независност.
Не може се историјски озбиљно тврдити да је једна одлука једне владе „изазвала“ све што се касније догодило.
Али је потпуно легитимно упоредити оно што је бирач чуо 2000. године са политичким исходом који је уследио годинама касније.
Ту разлику нико не може избрисати накнадним политичким објашњењима.
Није проблем само ДОС
И ту долазимо до можда најважнијег дела ове приче.
Ако се све сведе на реченицу „ДОС је крив“, онда смо промашили суштину.
ДОС је био почетак једне епохе.
После њега дошле су друге владе.
Неке су биле више окренуте Западу, неке мање.
Неке су наглашавале националне интересе.
Друге су наглашавале европске интеграције.
Неке су критиковале претходнике, а онда настављале делове њихове политике.
И управо зато треба гледати шта се није мењало када су се мењали политичари.
Ако се исти типови спољног притиска, условљавања и институционалног утицаја појављују под различитим властима, онда проблем више није само у једној странци.
Тада морамо да питамо:
Који механизми су преживели смене власти?
Који актери су преживели смене власти?
Ко финансира одређене програме?
Ко поставља теме о којима се годинама расправља?
Који политичари прихватају те теме и претварају их у државну политику?
И најважније:
Да ли домаћа политика сама одређује правац Србије или га делимично обликују и актери који грађанима никада нису били понуђени на изборима?
Проблем Србије није само у имену странке
Ово је можда најнепријатнији закључак.
Ако су једни политичари правили уступке због међународног притиска, други због економских интереса, трећи због политичког опстанка, а четврти због личне користи — онда грађанину на крају није много важно како се странка зове.
Он плаћа последице.
Зато је питање корупције, политичке зависности и спољног утицаја важније од страначких етикета.
Али овде морамо бити прецизни.
За конкретног политичара мора постојати доказ ако га називамо корумпираним или уцењеним.
За систем, међутим, можемо да поставимо питање:
Да ли су српске политичке елите током последњих 26 година превише често биле спремне да прихвате одлуке које нису биле у складу са дугорочним интересима државе, зато што су им политички, економски или међународни трошкови супротстављања били превелики?
То је питање које се може поставити и ДОС-у, и властима које су дошле после њега.
5. октобар није завршена прича
После 26 година, можда је време да се 5. октобар престане посматрати као светиња или као проклетство.
Био је то историјски преокрет.
Био је и израз стварног незадовољства великог броја грађана.
Постојала је и значајна страна подршка опозицији.
После промене власти уследиле су дубоке политичке и економске реформе.
Неке су донеле промене које су њихови заговорници сматрали неопходним.
Друге су произвеле последице које су грађани доживели као губитак економске сигурности, политичког утицаја или националних интереса.
Све то може истовремено бити тачно.
А оно што је после 26 година најважније јесте да се врати основно демократско питање:
Шта је грађанима обећано?
Шта је урађено?
Шта није урађено?
Шта је урађено, а да о томе грађани нису непосредно одлучивали?
И коначно:
Ко је имао корист од тог политичког курса, а ко је платио његову цену?
Јер ако је 5. октобар требало да буде почетак демократије, онда демократија подразумева и право грађана да после 26 година кажу:
Нисмо гласали за сваки потез који је уследио.
То није носталгија за било којом прошлом влашћу.
То није позив да се Србија врати у 2000. годину.
То је питање политичке одговорности.
Милошевић је отишао.
ДОС је дошао и потом се распао.
Дошле су нове странке и нове власти.
Али ако се кроз све те смене настављају исти облици условљавања, исти спољни притисци и исти механизми политичке зависности, онда питање више није само ко је на власти.
Питање је:
Ко заиста има утицај на одлуке Србије — и у чијем интересу се те одлуке доносе?
Одговор на то питање важнији је од сваке страначке заставе.
Јер власт се мења на изборима.
А интереси који делују изван изборне кутије нестају само онда када друштво одлучи да их препозна и контролише.
Текст, истраживање и обрада: Редакција Plus381.rs
Извори:
- OSCE/ODIHR — избори у Савезној Републици Југославији 2000.
Званични материјал о изборном процесу и изборима од 24. септембра 2000.
OSCE/ODIHR — Elections in the Federal Republic of Yugoslavia 2000 - The Washington Post — „U.S. Advice Guided Milosevic Opposition“
Важан извор за документовање америчке финансијске, организационе и саветодавне подршке опозиционим структурама и Отпору током 1999–2000. године. The Washington Post - The Washington Post — „U.S. Funds Help Milosevic’s Foes in Election Fight“
Извор за податке о америчким програмима помоћи српској опозицији, невладиним организацијама, медијима и студентским групама уочи избора 2000. године. The Washington Post - Међународни кривични суд за бившу Југославију (ICTY) — Arrest and Transfer
Званични материјал о хапшењу и пребацивању Слободана Милошевића у Хаг, укључујући податак да је америчка помоћ Југославији била условљена сарадњом са Трибуналом. MKT za bivšu Jugoslaviju - ICTY — саопштење од 29. јуна 2001.
Примарни извор о самом пребацивању Милошевића у притвор Трибунала. icty-archive.irmct.org - Министарство привреде Републике Србије — О приватизацији
Званични извор за почетак и институционални оквир приватизације након 2000. године. Агенција за приватизацију основана је 2001. године, на основу тада важећег Закона о приватизацији. Privatizacija - Danas — „DOS pre 20 godina predstavio Ugovor sa narodom“
Корисно за део текста који се односи на програмска обећања ДОС-а и тадашњи „Уговор са народом“.
