У Божићној посланици из 1936. године, патријарх српски Варнава говорио је о ширењу комунизма, његовом односу према вери и опасности коју је, из перспективе тадашње Српске православне цркве, видео у његовом утицају на друштво и омладину.
Крајем тридесетих година XX века комунизам је представљао једну од великих идеолошких сила које су све снажније утицале на политички и друштвени живот Европе. Совјетски Савез је постојао већ готово две деценије, а комунистичке идеје шириле су се и ван његових граница.
У Краљевини Југославији Српска православна црква је на комунистички покрет гледала као на озбиљну претњу хришћанској вери, породици и постојећем друштвеном поретку.
Управо о томе говорио је патријарх српски Варнава у својој Божићној посланици из 1936. године.
Његове речи представљају сведочанство о ставовима једног дела тадашњег друштва према комунизму, али и о времену у којем су комунистичке и анти-комунистичке идеје биле предмет снажних политичких и друштвених сукоба.
Беседа патријарха Варнаве о комунизму
Браћо и сестре,
Децо наша љубазна,
Морамо вас упозорити на противверско и подмукло струјање из иностранства. Ма колико веровали у здрав разум и разборитост нашег света, који још није исцелио љуте ране из минулих ратова, ипак морамо рећи, да се шири комунистички отров, који у нашим данима, изгледа, долази до претећег изражаја.
Прикривен утицај те немани данашњега доба има значај опасности зато, што се она нарочито омладини нашој приказује у једној невиној а примамљивој одећи. Међутим, у самој својој суштини то зло прикрива у себи најстрашнији отров, који непоштедно убија и душевно и физичко здравље.
Тај отров разара породицу, грађанско друштво, па и цело народно и државно биће. Он је судбоносан зато, што је заснован на примамљивој и јевтиној лажи: обећава, замислите, свима и сваком рај на земљи!
Лаковеран свет, обузет материјалистичким жудњама а припреман да заборави шта треба да буде напаћени Србин и увек свестан хришћанин, без размишљања прихвата таква вашарска обећања.
Не постоји никаква средина. Или ћемо бити Срби, свесни своје прошлости и аманета наших отаца и прадедова, или – отпадници нације, интернационалисте, тј. припадници некакве магле, грађани белосветски, рушиоци живота и свега, без националног поноса, без вере, без морала.
Баш због такве опасности наша је дужност на данашњи дан, када се слави и велича МИР ХРИСТОВ, да скренемо пажњу на првом месту родитељима.
Омладина је узданица Цркве, народа и Државе. Вечно и свагдашње добро наше омладине има најбоље место у нашем Архипастирском, очинском срцу, као што је децу највише волео и наш Божански Учитељ и Спаситељ (Мт. 19,14):
„Ко саблазни (ко наведе на зло) једнога од ових малих, који у Мене верују, боље би му било да себи обеси жрвањ о врат, па да тоне у морску дубину“ (Мт. 18,7).
Многи и не распитују какви су то извори, одакле извире та отровна сугестија, то разорно семе комунистичке струје!
А не питају зато, што се све комунистичке лепе приче заогрћу у невину одећу.
„Као што се сатана претвара у небеског, светлог анђела, тако се исто и сатанине слуге претварају у тобожње слуге правде“ (1. Кор. 11,14-15).
Главни извор комунистичких превара налази се у безбожништву, у материјалистичком разумевању самога човека, света и живота уопште.
Њихова „наука“ нема рачуна да појединци, да друштво, народ и човечанство – да сви живе уредним, моралним и богоугодним животом.
Неће они то.
Њима није потребна Истина.
Неће они Бога.
Њима је потребна лаж.
А у згодном су положају, „јер лаковерни свет гута лепе приче“.
Њима нису потребне никакве везе између земље и Неба, између човека и врховног Творца и Промислитеља.
И ако постоји дух, ми сви живимо духовним животом; осећамо да постоји дух, ипак ти нови „вођи“ и „усрећитељи“ свима стављају брану пред очи и као факири сугерирају свима и свакоме: а, не, духа нема!…
Духовни живот не постоји.
Постоји само материја.
Проповеда се, дакле, једна највећа лаж и лудост, али појединци, нарочито омладина ипак ту лаж прихвата, мири се са њом и обожава те волшебнике!…
Отуда задатак не само Цркве, већ и грађанског друштва, Државе а у првом реду школе, да се спречава ширење безбожности.
Без тога све остале противкомунистичке радње остаће без жељеног успеха.
Коров се никад не сече, јер после опет израста. Он се из корена чупа.
Ваш свагдашњи молитвеник у Господу,
патријарх ВАРНАВА
Историјски контекст
Овај текст треба читати у контексту времена у којем је настао. Патријарх Варнава обраћао се верницима у Краљевини Југославији тридесетих година, у периоду снажних политичких и идеолошких сукоба у Европи.
Његова посланица није само критика једног политичког покрета. Она показује и начин на који је Српска православна црква у том периоду разумевала однос између комунизма, вере, породице, националног идентитета и друштва.
Због тога је вредна као историјски документ: она нам омогућава да чујемо глас једног од најзначајнијих представника Српске православне цркве из периода непосредно пред Други светски рат.
Напомена редакције
Текст доносимо као историјски документ и сведочанство о времену у којем је настао. Изрази и ставови у њему припадају аутору и историјском контексту тридесетих година XX века.
Извор:
Божићна посланица патријарха Варнаве из 1936. године.
Текст је касније објављиван у црквеној периодици, између осталог у листу „Православље“, број 574, 15. фебруара 1991. године.
